Srpska književnost u XVIII veku

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ У ХУПГ ВЕКУ 71

Арсеније ЈП, „блажени и богоугодни муж и учитељ наш, сладки патријарх кир Арсеније...“ Њихова власт у цркви велика је, а из почетка неограничена. Све до 1730 године није било никакве консисторијалне уредбе, и сва црквена власт била је у рукама неодговорних и ничим неограничених митрополита. Толика власт и неодговор- ност развијала је прекост, самовољу и суровост, и они су се, готово сви, изметали у круте аутократе. И Вићентије Јовановић, и Арсеније ТУ Шакабента, и Павле Ненадовић, и Стеван Стратимировић, имали су свега другога само не еванђелске кротости, благости и смирености. Пред њима се требало или поклонити или сломити; ко није био са њиме сматрали су га да је против њих. Кроз цео век црква је била растрзана борбама између митрополита и појединих владика или владика и осталих црквених старешина. Оне који ву им се противили митрополити су окивали, бацали у затворе, и кињили глађу и другим мукама. И због тога кроза цео век није у цркви било мира и сагласности, што је тако било потребно у оним временима велике националне и верске опасности. Да се дође до митрополитског чина, а нарочито да се одржи на томе месту, требало је много новаца, и митрополити се нису много устезали у избору начина како да дођу до новчаних средстава. Вићентије Јовановић оптужен је отворено за „сполиум народа“; Арсеније ТУ Шакабента завео је у карловачкој митрополији балканску прквену политику грабежи, мита и пљачкања. Примање мита, и удишкреција«“ ушло је у сталан обичај, тако да

7) Тихомир Остојић: „Доситеј Обрадовић у ЖХопову. Нови Сад, 1907, стр, 50—51, 190—192.