Srpska književnost u XVIII veku

72: ЈОВАН СКЕРЛИЋ

се од њега није могао да отргне ни један тако родољубив и реформаторски митрополит као што је био Павле Ненадовић. У тренутку када је прегао да учини крај расулу и распуштености по манастирима, он је сам тражио и примио принудне поклоне од манастира, у натури као и у готовоме.

Митрополити су узимали од епископа и архимандрита, а ови су се наплаћивали од манастира, и цркава, и нагонили богате људе да им остављају тестаментом. Народ је услед тога био дубоко незадовољан, и на Сабору од 1744 године то незадовољство је добило израза у једној енергичној представци световних посланика. Народни представници траже да, „господин блажејши« од сада не ради све на своју руку и за свој рачун, но само по „обштенародном сагласију“, да се његова власт ограничи постављањем савета од четири поуздана човека из свих сталежа, у које народ има поверења, и без чијега, знања и одобрења он не би смео ништа радити. Народна благајна била би у рукама једнога од те четворице народних саветника. Епископе да не поставља сам патријарх но у договору са народом између најспремнијих и најдостојнијих људи. Патријарх да не живи раскошно, како не пристоји једном божјем човеку, и у његову двору да не буде више послуге и особља од двадесет лица. Од прихода које ужива да не помаже своју породицу, но да подиже народне школе и издржава добре ђаке. Народни представници нарочито траже од свога духовнога старешине да престане „бједни народ глобити, безмјерно и неприлично узимати, но колико по народном сагласију уречено будет, чтоб единожд престала тужба и плач од овец против пастира, и не било би цјелому религиону на-