Srpska književnost u XVIII veku

~, ~

ЈОВАН СКЕРЛИЋ

намета, „конака“, „димница«, умилостиње«“, оставина. цркви и завештања.') У своме начину живота, српоки епископи угледају се на католичке бискупе „и мађарске спахије, сматрају се као нека врста, племића и живе на великој нови, са раскошним каруцама, у која се прежу четири коња, са богатим ручковима при којима се служи у сребрном посуђу. 1796 године Сабор, на захтев световних посланика, одлучује да епископи „кад би почели постављати свештенике да имају не по атару, не по новцу, него којино јесте искусан и књижеван и сваким благоденијем исполнен, и јест би не остао са народом у љубави, да се има променити у друго село или варош.“ На Сабору од 1744 излазе предлози да се стане на пут епископима, да даље не пљачкају народ и да постављају попове не за новац но по њиховој спреми. Исто тако тражи се да уз свакога епископа буду два народна саветника, бев чијега знања и одобрења ништа не може да ради; да епископ не одлучује по својој вољи људе од цркве и да не баца анатеме; да приходе од епископије не троши на своје уживање и помагање своје породице но на подизање школа и издржавање ђака. Сабор од !748 устаје против епиокопа који глобе, киње и злостављају ниже свештенство, који кваре тестаменте у своју корист, децу и неписмене производе за свештенике, п отимају од цркава и манастира. На Сабору од 1769 прочитана је царска заповест да епископи не смеју узимати новац од манастира, да игумане и архимандрите морају бесплатно производити, да не смеју производити за протођаконе лица којима још

ђ) Ђорђе Рајковић: Џисма Вићентија Јовановића Видака. Јавор, 1882, стр. 816.