Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

215

Тад се слеже ђогат преко поља, А за њиме Чупић на дорату, Доро ђогу не да одмакнути,

На сапи му главу наслонио;

За Чупићем Богићевић Анта

На мркову коњу виловноме, Мрков не да дору одмакнути, На сапи му главу наслонио.

Три војводе у једно одоше, Боже мили! срца слободнога ! Помислише на старе јунаке, Како ваља мријет на мејдану, Њих тројица пред двадест хиљада! И далеко сусретоше Турке, 'Вако с Турци кавгу заметнуше: Њих тројица три пушке бацише, Од Турака двадест хиљад пуче: Војводама Бог и срећа даде, Ниједна им ране не зададе;

Ал' војводе старе мејданџије Више пушак' метати не шћеше, Већ тргоше сабље од појаса, Сташе збијат Турке у буљуке. А заосто Лазаревић Луко,

Па- бе Луко пред логором креће Преко поља кано и планина, Далек' бјеше Оругџијћу Мехо, Далек' бјеше пред својом ордијом, На ђогату коњу виловноме;

Под њиме се ђогат помамио. Преко себе б'јелу пјену баца; Турчин носи сабљу у зубима,

150

155

160

165

170

175