Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

233

216.

Па се Српској прикучује војсци; Да се Турчин Срба докопао, Не би ни он главе изнесао,

Ал' би доста јада починио,

И Српекијех мајки уцв'јелио; Опази га Поцерац Милошу,

Па говори Анти и Стојану: „Чујеш брате, Анто и Стојане! „Вас двојица Турке узбијајте, „Сад ће вама наша браћа доћи, „Виђећете јада од Турака;

+» ја одо на коњу ђогату,

уда повратим ону потурипу, „Да нам каква квара не учини, »Да Србињске мајке не уцв'јели, „Свака мајка рада виђет сина,“ То изрече Поцерац Милошу, Трже сабљу у десницу руку, Лако пође, па Меха престиже, Па са сабљом њега повраћаше, И овако њему говораше:

„ Стан", Турчине, куд си насрнуо2

„Видиш, море, да си погинуо.“ Ал' се Турчин не да повратити. По равну се пољу поћераше, На чарку се збиља ишћераште. Двије војске стале, те гледале, Ђе е' јунаци по мејдану гоне, Па се ђешто из пушака туку, Један другом ране не задаје (Двије војске стоје, те гледају, Кој: ће коме очи преварити);

180

185

190

200

> (25) сл

210