Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

12

и

Упазио звјерку и кошуту,

Пали Богдан свога џевердара, Не погоди звјерку но кошуту, Па је коље ножем и анџаром, Док обоје крвљу напоио,

Па отиде двору бијеломе. Далеко га Јово 'угледао,

Па он плаче као мало дјете: Куја мајка пред њим ишетала, Трчи куја, а пита Богдана: ујес' ли, сине, снају погубио #“ Богдан вади ножа и ханџара : ујесам, мајко, ево обиљежја,“ Мајка Богда међу очи љуби: уБе аферим, мој Богдане сине !« Уведе га у двор шјевајући,

Па кажује п брату Јовану. Јован плаче и аферемише.

Кад су прошла три бијела дана. Јово иде снахи на трагове, Момче лаже, а право не каже: »„Идем, брате, у лов у планину,“ Када дође пребијелој цркви Романаци (свијем нам помогла) Црквена је отворпо врата. Мисли Богдан преминула. Јела

Јал' од глади, јал од Божјег страха; Кад ли Јела плаче пред олтаром,

Клекнула, је на гола кољена,

Пред иконом пред Богородичином,

Бога моли и његову мајку, Да јој просте њезине гр'јехове.

175

180

185

190