Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu
13
Таман Јово да приступи к Јели, Кад јој виђе чедо на рукама, Лудо чедо кажу мушку главу. Када Јела упази Богдана,
Од плоче је на ноге скочила, Пружа њему на рукама сина, Па се свија Богду око нога, Као змија око дрва сува,
Те ђевера по ногама љуби,
Све му чизме сувама облила. Када Богдан упазио снаје,
А на руке млађана братића,
Он завика што му грло дава: „Благо мене јутрос п до вијек' 5о Скида себе свиленога паса, Опасује Јелицу снашицу;
Скиде себе зелену доламу,
(бебе скида, на снаху је меће, Огрну је од чохе бињишом,
Па одоше двору бијеломе. Богдан носи у наручју дојете, Завио га срмали марамом,
И свиленим из џепа јаглуком. Кад су били спрама б'јела двора, Виче Богдан свог брата Јована: »О Јоване, брате од матере,“ „Ево тебе и љубе п сина,“ Зове сестре, зове и родице: „Ево вама снашице Јелице,
„И ево ви од снахе братића,“ Па дозива своју стару мајку : „Мајко мила, и по трипут мајко !
210
~> [6 Џ
2:20)
де о ст
230)
> (515ј о