Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

59

Но Шаруну за бијелу руку, Па је баци за се на путаља, А побјеже пољем удбинскијем. Кад то виђе тридест ђевојака, Повикаше иза свега гласа.

У Турака добар адет кажу, Свакад држе коње оседлане. Нама бритке сабље припасаше, А на добре коње посједоше, Па ето их пољем у потјеру. Докле Турци дошли под Кунару, Стојан бјеше наврх од Кунаре; Докле Турци на Кунару бјагу, Дотле Стојан на Дугу Пољану. Отале се повратише Турци, Ама неће Чекмен Асан ага, Него Турчин 'вако бесједио: „Пјераћу га п до Таре ладне.“ Кад Стојане дође на Пољану, Мисли Стојан да је побјегао, Па одсједе од коња путаља, Љуби Стојан Шаруну ђевојку. Нешто му се даде погледати Низ Пољану пољу широкоме, Док угледа коња п јунака. Одиста се Стојан препануо, Па Шаруни Стојан бесједио: „Ко ће бити на коњу зекану „Низ Пољану пољу широкоме #“ А Шаруна бесједи Стојану:

» О Стојане, срце из њедара, »Оно ти је Чекмен Абсан ага,

сл 90

90

95

100

105