Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
па Ватише се горе и планине. Зачу топе Тоша капетане, Своме се је јаду досјетио, Дорину се баци у рамена, Па га Тоша пољем поиграва, И кад виђе ђено гори кула, Он отиде путем пријекијем, У планину сустигнуо Турке, Па говори Накић-Усејину: „ Усејине, куће не видио! _ „Каконо је ни виђети нећеш, „Колико сам тебе говорио, »Да не палиш Витковића куле.“ То изрече, па натраг утече. Сусријета старца Витковића. Говорио Тоши капетану: „Што 'во, Тоша, корили те људи! „А Ками се поуздао у те! „Мислио сам, а варао сам се, „Да ћеш моју сачувати кулу, „Камено ми у те поуздање ! „Но ајдемо Турцим у поћеру.“ Вели њему Тоша капетане:
„Врат се натраг, Витковићу старче, С
„Вратимо се, не гинимо лудо, „Да имамо све бутум Котарце, „Пе бисмо им емјели ударити. „Колико је све планине Виса, уШто је у њој дрва п камена, „»3а сваком се Туре наслонило, „А пред очи пушку помолило, „За гвожђе се руком доватило,
160
170
180