Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme
98
ит“
Обрну се Тоша капетане,
На Пера је топуз отурио, 290 Удри Пера у плећи јуначке,
Пера паде, Тоша ријеч рече:
„Прост' да си ми, Витковићу Перо, „Мили Боже, опрости ми грујее!“
Па проћера коња низ планину, 995 Те сусрете до шест Витковића
На шест коња као шест сокола,
А за њима беглук Намидија,
За Турцима трче у поћеру,
Коњи су им у пјену огрезли 230 А јунаци знојем убрљани.
Вели њима Тоша са ђогина:
„Натраг, браћо, ако Бога знате,
„ов нијесте лудо изгинули.“
Све им каже, а право не каже. 235 Јоште Тоша браћи говораше:
„У планину кад боја бијасмо
„Погибе вам остарали бабо,
„И погибе мио братац Перо,
„И ја сам се љуто обранио, 94() „Него бјеж'мо, ако Бога знате !<
Када Срби чуше лакрдију,
Вратише се дому кукајући,
Тоша оде двору бијеломе.
Када сиђе на бијелу кулу, 245
Ту наоди Накић-Усејина,
Довео му младу Симеуну.
Тоша дава благо обећано,
Премјери је рушпам и дукатом,
Те је вјенча себе за љубовцу. 250