Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

98

ит“

Обрну се Тоша капетане,

На Пера је топуз отурио, 290 Удри Пера у плећи јуначке,

Пера паде, Тоша ријеч рече:

„Прост' да си ми, Витковићу Перо, „Мили Боже, опрости ми грујее!“

Па проћера коња низ планину, 995 Те сусрете до шест Витковића

На шест коња као шест сокола,

А за њима беглук Намидија,

За Турцима трче у поћеру,

Коњи су им у пјену огрезли 230 А јунаци знојем убрљани.

Вели њима Тоша са ђогина:

„Натраг, браћо, ако Бога знате,

„ов нијесте лудо изгинули.“

Све им каже, а право не каже. 235 Јоште Тоша браћи говораше:

„У планину кад боја бијасмо

„Погибе вам остарали бабо,

„И погибе мио братац Перо,

„И ја сам се љуто обранио, 94() „Него бјеж'мо, ако Бога знате !<

Када Срби чуше лакрдију,

Вратише се дому кукајући,

Тоша оде двору бијеломе.

Када сиђе на бијелу кулу, 245

Ту наоди Накић-Усејина,

Довео му младу Симеуну.

Тоша дава благо обећано,

Премјери је рушпам и дукатом,

Те је вјенча себе за љубовцу. 250