Srpske narodne pjesme. Knj. 5, U kojoj su različne ženske pjesme

У томе се Турчин повратио, А срете га седам јенђибула, Љуто пиште, далеко се чује, ће им нема Златије ђевојке. Сви се Турци јаду досјетише, Да је Вуче одво у Брђане,

Па скочише, коње посједоше. Док је поља, сви су га ћерали, Кад до чарне горе долазише, Неће Турци даље га ћерати, Но овако бесједе везиру: „јесмо ли ти свати бесједили, „Шта ће ђаур тебе у сватове2 „Бе аверим, Брђанине Вуче, „Кад одведе Златију ђевојку ! „Нека ти је, честита ти била |“

За то везир ништа не слушаше,

Него ћера Брђанина. Вука

На лабуду коњу од мејдана, Докле поља и планине прође, Баш га ћера, и сустиже Вука. Вуче бјеше одвише уморан, Па је лего санак боравити. Нешто гледну Златија ђевојка, Док угледа од Пећи везира На лабуду коњу од мејдана, Како виђе, одма га познаде, Па је Вука дланом доватила: „Устај, Вуче, изгубио главу! „Ево Турци наске пристигоше,“ Скочи Вуче ка да се помами, Иза сна се Вуче препануо,

285

290

300

305

310