Srpski književni glasnik

90 СРпски Књижевни ГлаАСНИК.

нарочите – навике, неке потајне, трамжљиве, тајанствене покрете, које његови једноверци одмах познаду. Овај немушти језик ствара као неку врсту слободног зидарства међу страстима. Господин Гранде уливао је дакле свакоме оно дубоко поштовање на које има права човек који никоме никад ништа није дуговао, који је, као стари качај), п стари виноградар, са астрономеком тачношћу mopabao кад треба да спреми за своју бербу хиљаду буради, а кад само пет стотина; који није пропустио ни једну епекулацију; који је увек имао буради на продају онда када су бурад била скупља но оно што ће у њих да се метне; који је могао оставити своје вино у подруме и чекати згодан тренутак да прода буре по две стотине динара, када су мали поседници давали своје по стотину. Она његова. позната берба године 1811, мудро сачувана, лагано продавана, беше му донела преко две стотине четрдесет хиљада ливара.

У новчаном погледу, господин Гранде је имао нечега сличног с тигром и са царском змијом: он је умео да полегне, да се притаји, да дуго посматра свој плен, да скочи на њега; затим је отварао чељуст своје кесе, увлачио у њу гладно хрпу талира, па онда мирно легао као змија кад вари, неосетљив, хладан, методичан. Кад је пролазио улицом, људи су га гледали се дивљењем, у које се још мешало поштовање п страх. Разуме се, кад је цео Сомир на себи осетио углађене, челичне канџе његове! Једноме је господин Кришо дао потребан ловац за куповину некога имања, али са једанаест по сто; другоме је господин од Грасена есконтовао менице, али са огромним одбитком камате. Ретко који дан да је прошао, а да се име господина Грандеа не помене, било на тргу, било у вече у варошким разговорима. Било их је који су се сећали имања старога виноградара с неким родољубивим поносом. 'Грговци, крчмари често су говорили. странцима са извесним поносом: « Господине, ми овде имамо две три милионарске куће; али господин. Гранде, он ни сам не зна колико има!» Године 1816, највештије сомиреке. рачунџије цениле су не-