Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 97

покретно имање Грандеово на близу четири милиона али како је, просечно, од 1793 до 1817, морао од свога имања вући годишње по сто хиљада динара, то је вероватно имао у готову толико псто колико у имању. Зато би меродавни људи, када би се после партије бостона, или после каквог разговора о виноградима, повела реч о господину Грандеу, рекли: «Чича Гранде“... "Гича Гранде ће имати пет до шест милиона». — «Ви сте вештији од мене, ја нисам никад могао да ухватим колика је цела сума», одговарали би господин Кришо или господин од Грасена кад би чули ово мишљење. Кад би какав ПЏарижанин поменуо Ротшилде mam господина Лафита, Сомирци су одмах питали да ли су они богати као г. Гранде7 Ако би им Парижанин, мало презриво, и емешећи се, одговорио да јесу, Сомирци су се згледали и вртели главом He верујући.

Овако велико богатство покривало је као златним огртачем сва дела овога човека. У почетку су неке појединости његовога живота. изазивале подемех и ругу, али су се подемех и руга временом истропили. И најситнији поступци tr. Грандеа примани су као једном пресуђена ствар. Његове речи, његово одело, његови покрети, тренуће његова ока, беху закон у земљи у којој се сваки — пошто га Je проучио као што природњак. проучава нагон у животиња. — могао уверити о дубокој и немој мудрости пп најмањих његових поступака. «Биће оштра. зима, говорило се, чича Гранде је навукао постављене рукавице: треба похитати с бербом. — Чича Гранде купује много дуга, биће вина ове године». Г. Гранде никад није куповао ни месо ни хлеб. Његови закупци доносили су му недељно довољну количину копуна, пилића, јаја, масла, и шпенице. Он имађаше један млин, чији је закупац, поред закупнине, морао долазити по извесну количину тппенице, самлети је, и донети му трице и брашно. Белика Нанона, његова једина слушкиња, ма да није више била млада — пекла је сама еваке суботе потребни хлеб, С поврћарима, својим закупцима, господин Гранде