Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 20 ђутим, да је њега уловио, господин Гранде би му одговарао: «Не могу ништа да закључим, док се не разговорим са женом». Његова жена, коју беше начинио робињом, била му је у његовим пословима најподеснији заклон. Он није никада никоме ишао, није хтео ни да прима, ни да зове на ручак; никада није дизао ларму, привлачио пажњу на себе, и као да је тврдичио евачим, чак и покретима. Није никоме ништа кварио, зато што је стално поштовао својину. При свем том, поред све благости у гласу, поред свега обазривога држања, говор п навике качареве избијаху на површину, нарочито кад је био код куће, где се уздржавао мање него ма где на другом месту.

Телесно, Гранде беше човек висок пет стопа, дежмекаст, плећат, листова који су имали дванаест палаца у обиму, јако развијених чашица и широких плећа; лице му беше округло, опаљено, богињаво; доњи део лица, испод уста, раван, усне без кривина, равне, а зуби бели; очи су му имале хладан и прождрљив поглед, какав народ замишља у аждаје; његово чело, пуно попречних бора, није било без значајних испупчења; његова коса, жућкаста и проседа, беше «сребро и злато», као што говораху неки млади људи који нису појимали колико је опасно шалити се на рачун господина Грандеа. Његов нос, дебљи при врху, имао је на себи израстао пуну жилица, за коју Je свет говорио, не без разлога, да је пуна злочести. Ово лице показивало је неку опасну препреденост, поштење без топлине, саможивост човека који је све своје осећаје усредсредио у двема стварима: у тврдичењу, и у једном створењу за које је доиста марпџо, својој кћери Евгенији, његовој јединој наследници. Држање, понашање, опхођење, све на њему, у осталом, посведочавало је оно поуздање у самога себе, које ствара навика на успех у свима предузећима. Зато је г. Гранде, и ако је изгледао благе и добре нарави, био челична карактера. Како је вечито био обучен на исти начин, ко га је видео данас, видео га. је онаквог какав је био од 1791. Његова гломазна обућа

•