Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 21

зао је увек на време на бојно поље. Ово троје Грасенових имађаху такође своје приврженике, своје ероднике, своје верне савезнике. Са стране Кришовљевих, опат, породични Таљеран, снажно потпомаган својим братом бележником, храбро се бораше с госпођом Грасен, и покушаваше да богато наслеђе задобије за свога спновца председника. Ова потајна борба између Кршповљевих п Грасенових око руке Евгеније Гранде живо Je занимала разна сомиреска друштва. Да ли ће госпођица Гранде поћи за тосподпна председника или за г. Адолфа од Грасенаг

На ово питање, једни су одговарали да господин Гранде не би дао своју кћер ни једноме ни друго“ме. Некадашњи качар, пун славољубља, тражи за зета, говораху, каквог француског пера, који ће за три стотине хиљада ливара дохотка прећи преко свих буради Грандеових у прошлости, садашњости и будућности. Други. су одговарали да су Грасенови племићи, веома богати, да је Адолф врло леп младић, и да тако лепо сродетво, сем ако немају у рукаву каквога папиног спновца, мора задовољити људе простаке, човека кога је цео Сомир запамтио са качарском секиром у руци и који је, у осталом, био у своје време црвењак. Најразборитији напомињали су да је господину Кршто од Бонфона слободан приступ у свако доба, док његов противник долази у кућу само недељом. Једни су тврдили да госпођа од Грасена, која је била у већем пријатељству са женскињем у кући Грандеовој HO Кршнповљеви, може утицати на женскиње, те тако, пре а после, постићи свој“ циљ. Други су одговарали да нико на свету не уме тако вешто да се подвуче човеку као опат Кришо, и да је у овом случају борба. једнака, јер је на једној страни жена, а на другој калуђер. «Имају патакарте», говораше један досетљивац. сомирески. Боље обавештени, старији становници сомиреки уверавали су да ће се госпођица. Евгенија Гранде из Сомира — пошто су Грандеови и сувште мудри да би дали да имање оде из њихове породице — удати за сина г. Грандеа из Париза, богатог випарског трговца.