Srpski književni glasnik

БА ЛОЗА КЕ. (9).

Умро је у педесетој години, изнурен вечитом грозницом у којој је био, ноћним радом и кавом коју је због таквога рада морао претерано пити. Да човек за двадесет година напише деведесет и седам дела, која тако неуморно поправља да сваки пут држи десет до дванаест коректура, за то је био потребан исто тако силан темперамент као што је био и његов геније. Његове га слике показују као човека снажна, дежмекаста, гппроких рамена, густе и дуге косе, смела погледа, облапорних уста; «смејао се често и гласно, и имао је зубе необично здраве и јаке». Опомињао је, вели Шанфлери, на «веселог вепра». Животињски живот је био и сувише јак у њему. То се и сувише видело у његовим романима. Он је у њих често уносио многу «тајну појединост», и то не хладнокрвно као физиолог, но ужагрених очију као искусна изелица која се кроз отшкринута врата очима слади на каквој богатој и укусно спремљеној гозби.

Његова. бујност дакле била. је по који пут простачка. Прелаз од бујности ка простоти био је код њега доста лак; његово добро расположење било је увек помало физичко, и подсећало је на оно раскалашно и простачко расположење недоучених и са собом задовољних људи. Онога дана кад се сетио да све своје романе веже један с другим, и да од њих начини своју «Људеку комедију», он дотрчи у улицу Поасониер, код своје сестре, сав радостан. «Ушавши у собу, он стаде, као тамбурмаџар пред бандом, дизати и спуштати своју палицу од дебеле трске с јабуком од карнеола, на којој је био изрезао на тујском језику ову девизу једнога султана: «Ја сам обарач препона»; па онда, пошто је неко време, са «тратарата та!» и «бум! бум!» представљао свирање банде и ударање у бубањ,