Srpski književni glasnik, 01. 07. 1901., S. 465

4592 СРпскКи КњижеВвНИ ГЛАСНИК.

је епопеја највиши „род“ лепоте Да су наши топови само њу убили, били би мање криви но што јесу. У осталом, имали емо, чак и у наше дане, и поред топова, модерна дела која су одговарала епопеји, као Јегенда. векова. Грчка. трагедија са хоровима, с лиреким покретима који преплећу драмску потку, исто је тако ишчезла ; али пропало је нарочито оно што је у њој било конвенционално. И сама трагедија седамнаестога века мирише на друго доба; „тираде“ романтичких драма, исто тако су поабане; али историк нема права да са Ренаном према сталном пропадању појединих облика поезије закључује пропадање саме поезије. Тен, са своје стране, узалуд нам каже да стари и јужни језици, природно пуни боје, природно стварају „песнике и сликаре“, док сувише апстрактни језици модерних своде уметника, на „археолошке студије“; ми ћемо на то одговорити, да у етвари највећи колористи нису били стари но модерни.“ Тен налази ла његов сопствени стил, кад се упореди са Изократовим језиком, није довољно „висок у боји“, и да је то мана францускога језика У осталом, китњасти стил, коме су јужни језици вичнији, не треба да се брка с поетским стилом. Прави колорит не долази од елика које се сасвим готове налазе у језику и које су, поабане дугом употребом, више од сметње но од користи. Он долази од нових и изразитих слика које песник, најпростијим речима, зна да изазове у духу читаочевом. Језик једнолико сликовит извитоперава мисао место да је јаче истакпе; то је као слика где би све боје биле изнете у што већем блеску, без поступнога слабљења. светлости и прелива.

Последња примедба која се чини уметности будућности долази од историје: она се изводи из политичких и

2 Тен ће приметити да су наши моћни модерни колорисети, као В. Иго, Балзак или Делакроа, „претоварени визионари“. — Ми одговарамо да су од вајкада уелики уметници били наклоњени да зло0уп0требљују споју машту. Машта, услед закона. „органеког таласања“, тада се страшно развија на штету других способности: Исаија, Данте били

су темпераменти Dea духовне равнотеже, имали су грозницу и боловали

су. Болест им није долазила ни од језика ни од епохе, ио од самог генија њихопог,