Srpski književni glasnik

4592 СРпскКи КњижеВвНИ ГЛАСНИК.

је епопеја највиши „род“ лепоте Да су наши топови само њу убили, били би мање криви но што јесу. У осталом, имали емо, чак и у наше дане, и поред топова, модерна дела која су одговарала епопеји, као Јегенда. векова. Грчка. трагедија са хоровима, с лиреким покретима који преплећу драмску потку, исто је тако ишчезла ; али пропало је нарочито оно што је у њој било конвенционално. И сама трагедија седамнаестога века мирише на друго доба; „тираде“ романтичких драма, исто тако су поабане; али историк нема права да са Ренаном према сталном пропадању појединих облика поезије закључује пропадање саме поезије. Тен, са своје стране, узалуд нам каже да стари и јужни језици, природно пуни боје, природно стварају „песнике и сликаре“, док сувише апстрактни језици модерних своде уметника, на „археолошке студије“; ми ћемо на то одговорити, да у етвари највећи колористи нису били стари но модерни.“ Тен налази ла његов сопствени стил, кад се упореди са Изократовим језиком, није довољно „висок у боји“, и да је то мана францускога језика У осталом, китњасти стил, коме су јужни језици вичнији, не треба да се брка с поетским стилом. Прави колорит не долази од елика које се сасвим готове налазе у језику и које су, поабане дугом употребом, више од сметње но од користи. Он долази од нових и изразитих слика које песник, најпростијим речима, зна да изазове у духу читаочевом. Језик једнолико сликовит извитоперава мисао место да је јаче истакпе; то је као слика где би све боје биле изнете у што већем блеску, без поступнога слабљења. светлости и прелива.

Последња примедба која се чини уметности будућности долази од историје: она се изводи из политичких и

2 Тен ће приметити да су наши моћни модерни колорисети, као В. Иго, Балзак или Делакроа, „претоварени визионари“. — Ми одговарамо да су од вајкада уелики уметници били наклоњени да зло0уп0требљују споју машту. Машта, услед закона. „органеког таласања“, тада се страшно развија на штету других способности: Исаија, Данте били

су темпераменти Dea духовне равнотеже, имали су грозницу и боловали

су. Болест им није долазила ни од језика ни од епохе, ио од самог генија њихопог,