Srpski književni glasnik

o СРпски Књижевни Гласник.

Кад се суд напунн, дечко узе са земље пиљак. погоди њим у враташца на доксату, па побеже, смејући се.

Онај што спаваше у собичку, опанчареки калфа Аранђел, трже се малко, па се окрете на други бок и настави спавање. Али чим зора боље засвити, он скочи, навуче чакшире и натаче папуче (тим беше обучен!), па изиђе на локсат да се надише јутрењег ваздуха.

Аранђелу беше двадесета година. Беше раста осредњег, снажна тела, сразмерних удова, само што му руке беху сувише широке. Његова плава, ошпшана глава, ниско чело, правилне и одређене црте, напомињаху главе неких млађих римеких императора. Беше лепо парче живе природе.

Дуго је стојао непомичан, уживајући у поступном буђењу свога младог бића у пролетњем јутру. Гледао је преко дворишта бујну багренску крошњу, која се њихаше у летњем лахору, у којој птице поздрављаху зору; затим лагано пређе погледом жарко небо и црвене праменове онамо над Дунавом, где ће наскоро сунце гранути. Његове веселе, мирне, плаве очи и његово голобрадо, готово детињско лице, показиваху да ужива свима чулима, онако како може уживати млада, здрава природа, после спавања... Доле, у дну дворишта нешто шушну; он спусти поглед и не виде ништа до завесе, које се надимаху, и ствари пред вратима. Тада поче мислити на суседе. Књиге на прагу заборавио је ђак богослов, који станује код средовечне удовице, шваље војног одела, коју често бије; сто припада старом Немцу, крпачу, остале ствари осталима, праљи, штампарском слагачу, трамвајском кочијашу, који болује од очију. Сви су они синоћ седели на хладовини пред вратима, и он је са свога докеата за неко време слушао њихове разговоре. Поче се сећати шта су разговарали, али га трже глас трубе пред великом врачареском касарном, те сиђе.

Испра се под чесмом, обриса се рупчићем који извади из шпага и који простре на поручју степеница, затим заложи гвоздено огњиште под доксатом, најпосле узе два пара ципела испред мајсторових врата, да их