Srpski književni glasnik

6 – СРпски Књижевни ГлаАСНИК. двојица храњаху се код суседа Цинцарина, ноћиваху у „слепој“ соби.

Тако је трајало три године.

Одједном мајстор се нешто измени, постаде разговорнији, поче чешће излазити и лепше се одевати. Најпосле, почетком јесени, једне недеље у вече, кад се Аранђел врати са рибања (тому је била једина, али велика страст) доневши два шарана, које Цинцарин зготови и које залише литром вина, Радован започе:

— КЕ, Аранђеле, добићеш нову стрину! Испроспо сам.

Младић се обрадова:

— Е, нека је срећно, чико. Ако! И треба!

Стриц му пеприча, да је нашао себи девојку, спромашну али ваљану, од чешке фамилије, ту близу, иза епоменичког парка, где је већином чешка радничка насеобина. Сутра дан после ручка, Аранђел с чиком уђе у скромну, необично чисту и уредну кућицу, пуну света, већином женскога; сви међу собом говораху чешки а се њима двојицом, како тако, српски. Анка, будућа му стрина, беше крупна девојка од двадесет п две године. На први мах не свидеше му се њене водњикасте очи и црвенкаста коса, али мало после осети п он милину њене смерности и добродушноети. За чудо, говорила је ерпски као рођена Шумадинка. Чекајући попа, женскадија заврже шалу, — решише, да Аранђел не зове Анку стрином, јер би је то старило, него да је зове мајсторицом. Радован не пристаде на то, него да је зове именом... Дође и поп. После преговора о прелазу у православну веру, сврши се прстеновање. Радован купи кревете и гвоздено огњиште, а за ноћивање синовцу најми онај буџак на доксату, јер у радионици беше веома хладно. Аранђел се толико навикну, да је п лети спавао горе... Треће недеље, после јутрења, сврши се у цркви обред промене вере и венчање, скромно, без пировања, као што личи удовцу од скоро четрдесет година и сиромашној девојци. Од тада обојица почеше уживати благодати срећна живљења. Анка