Srpski književni glasnik

ДРАНЂЕЛОВ УДЕС. 7

је била вредна, штедљива и чистунка, а осем тога унесе у мали стан веселост, јер је врло често и врло лепо певала. Тога јутра, први пут за четрнаест месеца од кад је доведена, ред је био малко поремеђен.

Протече више од часа, а мајстор и калфа речи не проговорише. Радован, укруђен, достојанетвен, кројаше кожу на тезги; Аранђел, погнут, прошиваше и по некад лупаше маљицем у калуп. Најзад мајстор шапну нешто и упути се у собу, алп у тај мах разлеже се иза њих звонки и умиљати глас Анкин. Певаше:

„Миљено, миљено цвеће,

„Шарено....

Аранђел сијну, а и смрзломе Радовану“ развукоше се танке усне. Анка унесе на послужавнику и стави на сто при зиду три зделице кафе п две чашице ракије „Дакле, добро ти је, кад ти се пева) запита муж. „Боље ми је, одговори она. Беше у црвеној рекли п плавој сукњи; рекла нешто тесна, те набрекла од груди и од мишићних облина. Уоште много се беше раскрупњала после удаје. Све троје посркаше кафу стојећи. Радован узев ракију шапну: „Спаси Бог“, Аранђел одшапута : „На спасеније“, па испише. Анка однесе судове, па се врати са још две кафе. Ту навику, „кафу између две ракије“, беше мајстор узео у Крагујевцу, у прво срећно доба, па оженив се поново, поново је заведе. Онда запали прву цигарету, па на њено питање „Шта ћемо за ручак“ договорише се шта ће, п Аранђел отиде да набави.

Око подне почеше наизазити купци, те све троје имађаху посла. Као обично, мајстор је ценио и погађао се, момак је додавао, а жена је пазила да сељаци што не макну; а како беше субота, а уз то и дан у очи великих празника, Тројица, налога је била велика и пазар богат. Ручаше у најбољем расположењу за истим столом у радионици. Аранђел се радовао празницима, које ће он, по свом обичају, провести крај Саве, пецајући по цели дан; надао се, да ће бити рибе као плеве. Домаћица га поче одвраћати. Пошто ће сутра обући нове хаљине, могао