Srpski književni glasnik

20) СРпПски Књижевни ГЛАСНИК.

Кад би чуо ове речи, Гранде би сео крај постеље и понашао се као човек који се, видећи да ће ударити пљусак, мирно склања под какву капију: ћутећи је елушао своју жену и није ништа одговарао. Кад би се госпођа Гранде обратила на њега се најдирљивијим, најнежнијим и најрелигиознијим молбама, он би рекао:

— Данас си нешто бледа, јадна моја жено.

Најпотпунији заборав на кћер као да беше урезан на његовом челу од камена, на његовим стиенутим уснама. Њега нису потресале чак ни сузе, које су због његових неодређених одговора, готово увек једних истих, текле низ бело лице његове жене.

— Нека вам Бог опрости, господине, говорила је она, као што вам ја праштам. Доћи ће дан када ће вам тај опроштај бити потребан.

Од како му се жена разболела, он се не беше усудио да употреби своје страховито Та та та та!, али опет зато његов деспотизам није обезоружао овај анђео доброте, чија се ружноћа из дана у дан све више губила, разагнана изразом моралних својстава која су на њеноме лицу процветала. Она беше оличена душа. Анђео молитве као да беше пречистио, ублажио најружније црте њенога лица и озарио га. Ко није запазио овај преображај на светим лицима, на којима навике душе поступно уништавају најружније црте, дајући им ону нарочиту живост коју дају племенитост и чистота узвишених мисли 2 Призор овог преображаја, извршеног патњама које су трошиле остатке људекога бића у овој жени, дејствовао је, ма да споро, на старог качара, чији карактер остаде као од бронзе. Ако му речи нису више биле презриве, непоколебљиво ћутање, којим је хтео да спасе своје домаћинско достојанство, господарило је његовим понашањем. Чим би се појавила на пијаци, његова верна Нанона чула би по какву шалу, по какву жалбу против свога господара; али ма да је јавно мњење отворено осуђивало чича Грандеа, слушкиња га је бранила ради части куће.