Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 19

ни њен отац. Побожној и чедној пред Богом, њена савест и љубав помагаху јој да трпељиво еноси родитељеки гнев и освету. Али неки дубоки бол ућуткивао је у њој све друге болове. — Њена мати, благо и нежно створење, које је улепшавао сјај, који је њена душа просипала што је била ближе гробу, венула је из дана у дан све више. Евгенија је често себи пребацивала, да је невини узрок свирепе и споре бољке која јој је мајку прождирала. Ова грижа савести, ма да је њена мати утишаваше, везала је још тешње Евгенију за њену љубав. Свако јутро, чим јој отац оде, прилазила је постељи своје матере, и ту јој је Нанона доносила доручак. Али јадна Евгенија, тужна и болна због болести своје матере, немим покретом показивала је Нанони лице ове напаћене жене, плакала је и није се усуђивала говорити о своме рођаку. Госпођа Гранде, прва, би принуђена, да јој каже:

— Где је он 7 Што ли не пише 2

Матп и кћи нису ни појма имале о даљини.

— Миеслимо о њему, драга мајко, но не говоримо. Ви сте болесни, вп пре свега.

Све, то беше: он.

— Мили моји, рече госпођа Гранде, мене ни мало није жао живота. Бог ми је милостив што ми је дао снаге да радосно гледам на крај својих мука. :

Речи ове жене беху вечито свете и хришћанске. Кад се њен муж шетао по њеној соби, хотећи да руча поред ње, она му је првих месеца увек говорила једно исто, и то понављала с анђелеком благошћу, али с одлучношћу жене којој блиска емрг даје одважност. коју целога живота није имала.

— Господине, хвала вам што се толико бринете за моје здравље, одговарала му је кад би је упитао како се осећа; алп, ако хоћете да ублажите горчину мојих последњих тренутака и да олакшате моје болове, опростите нашој кћери; покажите се хришћанин, муж и отац.