Srpski književni glasnik

СпољАШЊА Политика СРБИЈЕ. 467

заузме Босну, а Русија Бугарску. Андрашп се није смео одазвати овој понуди, јамачнио стога што се у његовој земљи јавно мњење још није било помирило с идејом окупације. У том тренутку, да Русија не би ступила сама у акцију, Енглеска предложи да се поводом балканских ствари састане у Цариграду конференција Великих Сила; то је требало да буде последњи покушај да се спорна питања између Русије и Турске расправе дипломатским путем. Пристајући на епглески предлог, Русија је морала одгодити своје ступање у акцију до свршетка конференције; у место да зарати с јесени 1876, она ће заратити тек с пролећа 1877. Дотле, пак, нама је било немогућио држати се: потучени октобра на Ђупису, ми смо морали по што по то тражити примирје. Мир који је затим дошао није променио ништа у нашем дотадашњем положају према Турској.

XIX.

Цариградском ce конференцијом пије ништа постигло. Турска, код које се 1876 био ненадно пробудио понос, и коју су победе над Србијом само још впше осмелиле, пије хтела попустити Русији у питању о будућем режиму у Боени и Херцеговини HM у Бугарској. Опа. јој није хтела попустити, и ако су у том питању биле с Русијом еложне и остале Силе. Она је знала да Енглеска неће пристати од своје стране ни на какве принудне мере противу ње, па је држала да, без Енглеске, неће смети ни друге Силе латити се тих мера. Али, у том се рачуну преварила. Јер, пошто је неуспехом копференције било утврђено ла је сва кривпца на страни Турске, Русија је држала да јој може и сама огласити рат. Веmine Сипле нису имале права ништа јој замерати, пошто је она водила рат за онај програм рефорама, који су оне све биле прихватиле на цариградској конференцији. Што се тиче Енглеске, она је тражила само да се не дира у Мисир и у Цариград; умпрена с те страпе, она није ни

30%