Srpski književni glasnik

Књижевни ПрРЕГЛЕД. 615

сгеланика. Његов јаван живот, који управо одатле почиње, испуњен је самим успесима. Нема ни једне звучне титуле која није пратила његово име: државни саветник, министар. сенатор, члан француске Академије и небројених других академија и удружења. (Слава је обасула Жила Симона. раскошно, свима даровима који се на земљи могу дати једном човеку.

Али писац ове књиге био је поштен, мпрољубив, умерен и скроман човек. Њему први зраци славе нису изгледали, као Вовенарту, једном другом француском филозофу, тако слатки као први дани младости. Он на њих ни пажње није обратио. Од своје бретонске расе наследио је упорно стриљење у раду, а извесну тврдоглаву верност идејама. Кад ее томе дода потпуно одсуство сваког бујнијег уображења, један илашљив темпераменат, сасвим сеентиментално образовање, једна болећива душа, онда ге добија човек врло јаког еастава, врло здраве памети, врло јаснога погледа, али као скучен, као сведен у извесне границе из којих га еве задржава да изиђе, тачније рећи, да узлети. Тај лет у висине одакле се влада и људима и идејама потнуно недостаје Жил Симону. Што је ипак имао успеха, успеха иреко сваке мере п еваког очекивања, то је у неку руку било несвесно, благодарећи бДезумној и свемоћној срећи, која му је од првог до поселедњег тренутка остала верна. Његов успех у политици изгледа беемпелица у једној нериоди где се радило и мислило претерано и силовито. У овом кругу идеја и у евом друштву, он представља назадњаштво. Он је истина за слободу наставе, слободу савести, елободу исповести још у времену .Јуја Филипа, кад је свештенство у Француској господарило п у школи и у цркви, али то су њему гамо апстрактне идеје које могу да поелуже не у борби него у дискусији. Он каже: „У Бретањи мене представљају као непријатеља свакој религији, скоро као непријатеља божјег. Филозофи ме сматрају као католика, који је залутао међу слободоумне. Ја сам био слободоуман гамо у теорији; али у практици, то ће рећи у метафи-