Srpski književni glasnik

626 СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

ла од простога штампарског коректора, јаком вољом # здравом намећу, постане једна врста краља у литератури, пред којим су се клањали и дрхтали од почетника на до: славом увенчаних писаца. У преглед ништа није могло ући док не издржи његову критику. Писац је морао“ прво да изиђе преда њ на суђење: „Билоз је уноено у дискусију једну необичну тврдоглавост. Његова здрава памет чинила га је компетентним у свима готово питањима. Нико није никад боље од њега практиковао Декартов принцип, да треба само оном веровати што човек јасно разуме или победнички докаже. Он је сам о себи говорио да је обичан човек, али се у томе потпуно варао; оно што је обично код њега, то је била његова култура.“ У глави која носи наслов „Почеци у журналиетици“ изнео нам је Жил Симон масу интересантних анегдота о књижевницима и редакцијама књижевних II политичких листова из доба владавине Луја Филипа.

У „Првим Годинама“ налазе се неколика пиема, нисана из Париза једном другу у Бретањи. У њима се упознајемо е мислима и осећајима. Жила Симона. Он је пепуњен самим врлинама: пријатељством, љубављу, нежношћу. Његова је душа жалосна, живот евом тежином притискује срце његово. Он се пита да ли у опште има чега у свету, и једину утеху налази у резигнацији: „AKO Je живот свуда несрећан, шта да се ради“ Човек увек за– вршује тим што се нада, и ништа лепше нема од човек: који је у стању да савлада своје очајање. У младости треба створити свој живот. У целом свом обичном и неизвештаченом животу он је практиковао овај савет из једнога од својих писама: „ја ти кажем сасвим просто и искрено: кад је човек епособан да живи у друштву једним активним животом и да ради корисно не само за себе и своју породицу, него и за друге, онда је обвезан својом чашћу и својом савешћу, да се заложи за своју земљу и за човечанство.“ Он није веровао у зло п по. томе је он из другога доба. Он је, на пример, као новинар. био готов да жртвује увек све за успех „идеала“ за који: