Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. А, Српска. књижевност.

На селу и врелу. Приповетке Паје Марковића Адамова. Српска Књижевна Задруга. 69. Београд — Сремеки Карловци. 1901.

За последњих тридесет-четрлесет година. наша приповетка напредовала је и бројно и каквоћом и географски. Ко би хтео, могао би данас радити географску карту проетирања наше приповетке. Почела у старој Војводини у бледој и сентименталној прози Богобоја Атанацковића, она је ступила на чврето земљиште у ни мало рафинисаним, али сочним, једрим од живота новелама и романима Јаше Игњатовића, коме још није признат. онај значај који он одиста има. И ако наша реалисетичка приповетка. почиње од Игњатовића, он није успео да створи школу у ужој отаџбини својој. Док су прекосавеки Срби у поезији у скоро једно исто доба дали Змаја, Јакшића и Лазу Костића, приповетка се код њих зауставила на патриотеким повестима о хајдуцима и петребљивању Турака и на плитким сентименталним причама. у роду .Кајловачкога ђака.“ Реалистичка приповетка етворила. се у нае, у Србији, где је култ историзма много слабији, у нашој новој земљи пи младоме друштву где традиције хватају само по површини душе народне. Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, упоредо са политичким и социјалним идејама руских учитеља Чернишевскога и Доброљубова, дошли су велики руски реалнети. Лаза Лазаревић почиње своју књижевну карперу превођењем „Шта да се ради“, а. Милован Глишић ступа у јавност преводима Гогоља. Србија постаје земља. серпске реалистичке приповетке. Лаза Лазаревић и Јанко Веселиновић певају идилу сеоске задруге у Мачви. Милован Глишић, Светолик Ранковић, Радоје Домановић описују