Srpski književni glasnik

166 СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК.

нашу лепу и драгу Шумадију, со соли Србијине. Браниелав Пушић звижди паланку, а. Илија Вукићевић описује вароши, заустављајући ce нарочито Ha Шапцу, прича борбе Срба пи Арнаута на јужним границама. Сремац, у „Ивковој слави“, износи оригинални, весели живот етарога. Ниша. Борисав Станковић иде даље на југ, и, тако рећи, проналази Врање, открива једну ризницу заношљиве, сенсуалне. поезије. И ако је Србија тако обилна приниоведачима, ипак има читавих њених крајева који још нису опажани и испричани: ту старо Браничево, које се толико одваја од осталих наших крајева, ту Црна Река и Тимок, где живи једна тиха, издржљива. енергијом б0гата раса, ту Рудник и ужички округ, Гаскоња наша. Тамо је широко и плодно поље отворено које само чека таленте да ra заору. Ван Србије, Ћоровић је морални псторик Херцеговине, Мита Живковић покушао је да нам наслика. Босну. Црну Гору познајемо само по првим приповеткама — и по успоменама — Симе Матавуља. Далмаunja Je. после Србије, земља која је имала највећи п најбољи број приповедача, од којих неки заузимају прва места у напој књижевности. Љубиша. је изнео поезију пи стекао љубави за Боку Которску. Матавуљ је цргао цео онај занимљиви, покретни, разнобојни свет којп ври у Далмацији, дао онај калепдоскоп сељака, маловарошана, „ркаћа“. фратрова, помораца, острвљана, пропалих племића, можда најбогатију галерију коју пмамо у нашој књижевности. У Троједници, Будисављевић је сликао Лику. Од наших крајева, Војводина је пружала диван материјал за приповетку. Култура је тамо релативно јача, расе су пзукрштане п у непрестаним борбама, живот је ингензивнији, пи нигде није било повољније земљиште за једнога. великога писца. Међутим, ми одатле имамо романтичне приче Ђуре Јакшића, „Пон-Ћиру и Поп-Спиру“ Сремчева, низ тенденциозних прича Јаше "Томића, које би требало одједном прочитати и онда створити суд о овом продирном посматрачу и енажном писцу. Г. Паја Марковић Адамов још најбоље и најпзразитије предетавља тамошЊњи свет.