Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. 69

но осећање живота, једре петорије људи који без приповедача „никада не би имали историје“. |

Затим, нашто она дивинизација. народа, оно ограничено клањање. мужичком кожуху, као што је код руских народњака: „Причестимо се духом његовим. духом дива душевног“. „Див душевни“, огрезао у бели и незнању, далеко је од тога да буде наш вођа; маса народна има да иде за мисаоном елитом човечанства, да се материјално п умно издигне на висине пуног људског Живота, јер оно што пстинска. демократија тражи јесте дизање оних што су доле, а не евлачење оних што су горе. Колико је писац ближе пстини када, уместо оне демагошке тираде, апелује на морално развијене синове народне. на оне који су свесни дужности према народу. пи упућује им крепке и честите речи: „Непријатељ му је ко му само песме чује а за јаде не хаје“. „Он је вас својим знојем отхранио. Примите ви сад њега на своје руке. Проучите га својеки, па га поучите својеки!“

Само, на крају крајева. овом предговору ппак није било места. Пишчева књижевна. теорија није ни мало постала јаснија. његово доказивање није постало убелљивије, а показао је претензије које није могао привеети у дело.

Изузев једне, еве су то сеоске приповетке. Слика „Фрушка Гора“ је „ђачки спомен“, китњаст опис једнога пзлета новосадских ђака о Видовдану у Раваницу. Ствар је писана. оним лажним перифразама, ретореким стилом шездесетих година за који се некада држало да је „појетски“. Ту је срце „млађано“, виногради су „грозни“, брежуљци „убави“, ту су „бујна недра питомих долина и гајића“, ту „заношљиви мириси се роеним планинеким вечерњим ветрићима“, ту „војно“, ту „миље“, ту „Косовка девојка“; оно што би смртни људи назвали девојачка соба, овде се зове: „хранилиште Српкиње девојке“ (којој је име Славујка), „храм невиности“, „удавачина хранионица“. Пела та отужна,, сладуњава проза зачињена Je

()