Srpski književni glasnik

770

СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК,

стиховима из Бранка, Змаја п Мажуранића, без реда, без смисла, са проливеношћу гимназијских ђака којп су се осетили ван клупе, гледају природу кроз школске уџбенике и говоре на памет своје лекције. Овај и сувише ђачки састав подсећа Ha поезију Грчића--Миленка , и оставља. нас савршено хладне, п мал“ што није смешан. По то није жанр нашега ппеца п ја прелазим преко њега.

Као без мало сви наши приповедачи, UP. Марковић је радио на сеоској приповетци; у томе се он показао са свима својим врлинама п манама. Он пушта своје сељаке да у дугим зимским вечерима, „на еблу п прелу“, причају сеоске историје, тако просте на први поглед немарнога II равнодушног ока, тако драматичне и емотивне када се са спмпатијом гледају.

„Порадимо летину, зберемо зрно, оберемо винограле и кукурузе, побијемо, богме, и свиње. Затутшкамо дере на роговима п крововима. Излепимо пећке. Па хлеба доста, да пресмачеш; меса доста, да се омастиш; вина доста, да се залијеш; нпећка топла, да...

„Пе 'замернте. |.“

Приповетка. Г. Адамова. није богата мотпвима. Или су то незгоде новога живога који је нестао на селу, оно мучно стање у прелазном добу где се сељак налази, или буђење националне енергије у тешким п одеудним тренуцима. Ако не то, онда је пекључиво онај беемпелени двобој који од пскони бије „вечито мушко“ п „вечито женско“, она неодољпџва љубав која је са глађу вазда била п вазда биће главна потреба човекова, најмоћнија опруга. која га креће у животу.

„Чича-Мијпни јали“ једна је ол најбољих приповедака у целој збирци. Чича-Мија је стари гранпчар, кога је уставна реформа начинила грађанином, ослободила га старог војничког уређења, запта, смогри п „муштра“,

г Правда захтева да се помене једно одиста лепо место у томе путопису: „To беше сахат са црквене куле Лединачке. Као спомен из далеке прошлости сетно... чаробно разлегаше се сваки куцањ 10 вечерљњој тишини у планини, као спомен из прошлости, која се вратила па нас чека, а ми „јој идемо на сусрет““ (етр. 62).