Srpski književni glasnik

772 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

јави као „џиновско сунце из горких валова“, као што је певао један француски песник из 1848.

Тај исти шири, национални карактер. огледа се у причи „Чича Мирко и Чича Маринко“, која је такође из 1848, из доба када „оста толико капа пуегих“. У. једном сремском селу све што је било младо п здраво дигло се на непријатеља којп хоће да .„номађари све, што се поздравља са помозбог“. Но када са бојишта почеше етизати рђави гласови, када паде Варадин и мађарски топови сетидоше груватп на Пови Сад. онда стари попВаса, са крстом у руци, подиже еве старце што су остали у селу. У осећању опасности, све се стопи у једну братску заједницу, све поче дисати једном душом, чак п два стара непријатеља, два браздаша, Чича-Мирко и Чича-Маринко. И трагична. гомила. крете се: о раменима им торбе са сланином, лебом и сољу, бабе им ушиле у одело 0б0сиљка и божјега дрвцета, пушке кремењаче, којима су некада ишли на „Вранцуза“. носе, над седим главама са претњом севају косе п витлају секире и будаци. Када се рат оконча, старци će вратише. Чича Мирков Рада узеде Чича Маринкову Јању, и сеоски живот опет потече својим старим п тихим током.

Главни мотив у несразмерно највећем делу приповедака U. Марковића. јесте љубав. То није она брутална „љубав без Фраза“, намирење једне физичке потребе, како су прелетављена. сеоска ашиковања. у приповеткама и романима. једнога. Золе и Мопасана. Као у скоро свих наших приповедача, то је пдеализована. сеоска љубав, буколичка идила, еглога, која ce разлива у сентиментално-наивним полу-реченицама. Када човек остави приповетке Г. Адамова мора рећи: да срећних људи! како је њихова љубав чиста! како тп знају да се воле! како се све то лепо евршава, тако да изгледа да је човек одиста. створен да буде срећан! То је љубав која не зна за препреке, п која у пркос евему баца једно другом у наручја двоје младих. На Цвеју, у причи истога имена. цело село дигло вику као на курјака. Али он се препо-