Srpski književni glasnik

Књижевни. ПРЕГЛЕД. (2 мо по садржини. но и по форми. Причање My је често конвенционално, клише почетака. три четвртине наших сеоских приповедака, где се на рачун. сељачке простолушности, простонародно речено, само ачи. Гако почетак „Први пут у колу“ :

— Оиловит!...

— Пуст!...

— Љут!...

— Puc!...

Рисом ra прозвали.

Ко га први тако назва“

Кад паде први пут та peu?

Гле је то билог

Којом приликом 2

Што му лраго!

Рипсом ra прозвали.

Ево како почиње „Круна“: „Што је Јеша Скрлетовић момак, нема га више. И ако ће! Газдачки је син. на је и прилика. Ама што воли да се хвали, е ту га нема више.“ Кво како „Мој Бата“: „Није да се хвалим. Па и која ми данас од туд дикаг Ал што јест јест. „Кивили смо, као овај сад грк-Тука што живи.“

Мало променувши реч једнога немачког ппеца, могло би се рећи да има писаца који стварају књиге и писаца које књиге стварају. Када Г. Адамов ствара књиге, кала је искрен и под истинеком емоцијом, таленат избија у његовим приповеткама као златна жица у стени. Одпета је емотивно оно место када чича-Мија прича како му је умро млађи епн:

„Дош'о деран лане у пролеће с орања. Е. само што се напио воде из ћупе, па један дан јао, па други дан јао; кад трећи дан, m помагај, па се свали, богме, п у кревет. Канда је нешто попио у води. О, господине, о, брате, дљворили смо га, нудили смо га; те дај на врачаре, те на бајалице. Најпосле сам ишао п ко доктора у варош, долазио п овом вашем, на бадава. Суђено ваљда, па не оп лека без смрти. Сараниемо ra лицем на Цветни Четвртак.