Srpski književni glasnik

~ с

' и i OU tan Глас : СРПСКИ КњижеЕВНИ ГлаАСНИК.

Чича Мија узе левом руком десни рукав од кошуље пи протре њим мало очи, а као мрмља:

— Ето на! Нешто. ми се у'вати на очи!

А чика-Угринић се накашља п ако му се не кашље. Окренуо главу, да, бајаги, иетресе лулу. Заклопио очи, на стисекао трепавице. А преко браде му се скрунише две крупне капље, па му падоше на руку, да се чисто тргао. Устаде п оде да извади дувана из долапа. те напуни лулу. Обрнуо леђа чича-Мији, па и он таре очи. Накашља се и опет; запалио дуван и мирно сео до чича-Мије.“

„Јоле“ је писан се извесном топлином, и да није силом изведена и неприродна евршетка. то би била сасвим лепа и нежна прича. Летње вече:

„Беласа са месечина, на попала, где год могла, по земљи и крововима ; а одејајује на глатком лишћу, што тренери по дрветима пред ноћним поветарцем.

Пујно и јелнозвучио орп се песма п цврчање маaux попаца п зрикаваца, што се раздрагали у трави по лединама п ливадама.“

Затим, у петој причи, оно место које подсећа на бесмртну сцену у Ш чину „Ромел и Јулцје“: „Хоћеш да одлазшн “7 дан је још далеко...“

уста се стискоше на устима. Срце се стисло на срце, па куцају, да пробију груди. Душе ће, миелиш, изаћи на пољуицу.

Петао на дуду залепета крилима, опружио шију, па кукурекну, колико га грло донело. Одазва му се други, па трећи. Закликташе по целом селу.

Ружа се трже.

— Други петли већ поју, Јоле.

— Не, душо први су тек.“ Вече се 'тек спушта.

— Ноћ, ноћ ће сала тек да падне.“

P. Марковић не обилује описима. У колико их има, они су недовољни, бледи, неизразити (оппе мајстор Франила у „Чича-Мијпним јадима“, девојачка соба у „Фрушкој Гори“, на пример). Он не може да нађе ону карагтерпстичну појединост која баца изненадну и пуну светлост на ствари и душу људеку, која даје сензацију или емоцију онога што је сваки од нас у животу осетно и