Srpski književni glasnik

778 СРПСКИ Књижевни ГлАСсник.

што нас непрестано држи у недоумици што се тиче вредностп тих приповедака.

Сеоска приповетка. је књижевни рал за који се не тражи. много унутрашњега живота п богатство идеја. Живот на селу је проет, луше су једноставне, пнтереси ситни, страсти обичне. Писац ту нема да анализује изузетне психолошке случајеве, ла решава крупна морална и социјална питања. Али у накнаду за то, он се тамо може корисно послужити етничким елементом. Варошки живот нивелише и унпформише људе; на селу је човек тесно привезан за земљу, он је плод њезин. он носп на себи њен нарочити отпсак, не само у оделу п наречју. но п у начину. мишљења п осећања. Приповеткама Г. Марковића недостаје п тај етнички ингерес: оне се дешавају у Срему, али се не виде особене одлике сремекога сељака, не види се у чему се он одликује од других, чак п језик није довољно локалан, и сами сељаци. говоре оним безбојним, конвенционалним језиком којим се никада писало у .„Стражилову“ пи „Јавору.“

Г. Марковић је пре петнаест година ушао у књижевност са похвалама HW симпатијама. Пут му је био утрвен, п он је пмао да иде њиме. Но он је учинио нешто друго: окануо се писања приповедака, али не и књижевности. Он п данас уређује „Бранково Коло.“ Зашто је напустио стазу којом је могао ићи, на којој свакако не би далеко отерао, али би остао не међу поеледњима и био добар осредњи писац 7 Можда је постао филозоф, осетно како писац некада изгледа као комедијаш који својим сновима лепога. каткала својим боловима, забавља махом немарну, често п бруталну публику. Можда је увидео да не вреди труда жртвовати радости живота и сенпокојетво луше за просто задовољетво бити познат од људи које никада. неће сусрести пи бити гуран и гажен, гурати и газити посред књижевне гомиле у трку за славом. Можла је као савесан п искрен. човек осетно да нема довољно крила MH даха да се дигне у виспне. увидео да само на један начин вреди писати: писати врло добро, и да када