Srpski književni glasnik

789. СРПСКИ КЊИЖЕВНИ. ГЛАСНИК. |

све се већма спушта ниво вредности штампанога, а велика маса такозване образоване публике све више пи више тоне у најдесператније, само собом задовољно, те отуд п непоправљиво незнање и просташтво.“ Затим велики писац објашњује своју мисао п напомиње. како се, тако рећи, на његове очи, за његова века, извршило поступно опадање у свим гранама литературе. Тако, „после Пушкпна и Љермонтова (Тјутчева, дао Бог, нико и не спомиње!), песничка елава прелазп сепочетка на врло сумњиве песнике Мајкова, Полонског пи Фета, затим на — песничкога лара савршено лишенога. Њекрасова, на извештаченог и прозапчног етихотворца“ Алексија. Толетоја, затим на једноликог п слабог Надсона, затим на сасвим недаровитог Апухтина, а затим се меша све. и јављају се песници, „пмЂ же има лемгонљ“, који чак и не знају шта је поеЗија и шта значи оно што пишу п зашто питу.“ Исто се то опажа п у роману. Препорођај очекује 'Голетој од критике, ако то само буде права критика, која мора „иетицатп и показивати људима. све што је најбоље како код ранијих, тако и код сувремених писаца“, а не бавити се немевањем, или писати „поводом књижевних роп3вода“, псказујући своје економске илп политичке мисли.

Пећемо улазити у дискусију ових погледа великога писца на савремену руску књижевност; онп су значајни п овако, само саопштени. Једино, тога ради да читалан не би узео сувише апсолутно оно што Толетој вели о улози критике по помоћи коју он од ње очекује, долаћемо да је лошијој књижевној производњи и опадању укуса често узрок у општем наду тона живота, а то је ствар која у великој мери излази пз облаети књижевне критике...

Г Поводом овог Толетојевог суда, примећује руски књижевни критичар Гајдебуров: „Та унеколико претерана суровост према наследницима Пушкина, Љермонтова и Тјутчева објашњује се тим, што је он егм (Голетој) несеравњено виши од евију њих: генији се обично одушевљазају или савршеним. ништавилима, која се зарад своје неутралности, уливају у Њих без остатка, или писцима себи равнима. Но ако се од-

баци претерана опорост, карактеристика наших песника „сребрног века“ остаје у многим обзирима врло згојна“. (Новое ДЂло, Фебруар, 1902).