Srpski književni glasnik

785 Српски КњижеВНИ. ГЛАСНИК, пиепу није стало до тога да утуче своје противнике, већ да расветли секопаљеко владичанеко питање. И како он то питање одавно прати, како га зна као мало ко данас у Србији, и како уме да о њему говори н без партпзанске п без шовиниетичке заслепљености, то његови чланци чипе утисак правих расправа. Он је учинио врло добро што их је излао у засебној књизи, јер се у дневним листовима где су изашли — нарочито у „Дневнику“ -—— њихова. права вредност могла и превидети.

Полемика између Павла Орловића и „Српске Заставе“ обрће се око тога, пега је 1897, приликом грчко турског рата. Србија могла добити од Порте за своју неутралност. Симићев кабинет који је тада био на влади, захтевао је само владику у Скопљу: по мишљењу „Српеке Заставе“ требало је захтевати самосталну српску цркву, — нешто налик на Егзархију, јер би нам, на крају краjena. Турци морали п то дати. Павле Орловић стаје куражно на етрану Симићевог кабинета. Он помиње, прво, да се самостална. црква није могла добити без руске номоћи, а на ову није било рачунати 1897 као ни “данас. Руси се сала кају пи за то што су некада помагали оснивање Егзархије; они увиђају, мада касно, да је тиме разорено јединство православља, и ничем се не би толико радовали kao измирењу Егзархије и Патрпаршије. Из тог разлога, они ће гледати свима начинима да нас снрече да не створимо после Бугара једну нову шизму у крилу Велике Цркве. Поред тог разлога, Ораовић наводи још. један који се нама чини још претежнијим. У својим предетавкама на Портп наша влала мора ићи за нашим еународницима у Турској, а не пред њима. Њено није да поставља у њихово пме. захтеве којима. се они сами не одушевљавају довољно. Она има само да својим дипломатским средетвима полупре оне захтеве које су они сами собом поставили, и за које су готови. поднети понеке жртве. Ма колико ова политика. изгледала. скромна извесним патриотима. иза топле пећи. го је јелина политика која доноси практичне резултате.