Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И. ПРИКАЗИ. 1.9

Ми нисмо ништа добили у Цариграду голим дипломатисањем: напа дипломатска ралња. имала је само онда уснеха, кад се могла надовезати на какав озбиљнији покрет међу нашим сународницима, --- Ha какав покрет којим је колико толико био поремећен мир Отоманске Царевине. Ако данас имамо једног правог владику У Призрену. а другог, још непосвећеног, у Скопљу, и ако пмамо- школе и основне и средње у три визајетга, за то, тек на другом месту, дугујемо захвалност напшм минисетрима. u посланицима. На првом месту, пак, дугујемо захвалност оним скромним борцима. на лицу места, оним евештеницима којп су главом плаћали свој отпор. егзајхијеким владикама, или који су због своје верности словенској служби стављани од Натрнаршије под .аргос“; оним учитељима. које су турске власти свакојако гањале па чак и апепле, само зато што су они хтели, на основу закона, отворити ерпеке школе: оним изасланицима. срипских општина који су, месецима, проводили у Цариграду молећи и на Порти и на Патријаршији за владику српеке народности; најзад, и оним простим сељацима који су потпнепвали небројене арзовале за ерпску школу пи за ерпску цркву. и који су једног дана, у Скопљу, хватали голим рукама за турске бајонете да би грчком владици спречили улазак у еловенску цркву... Према томе. да би се решио спор између „Српске Заставе“ и Павла Орловића, треба претходно одговорити на ово питање: да ли се, 1897, могао очекивати у корпет самосталне цркве такав јак покрет међу нашим сународницима у целој Отоманској Империји, какав се у корнет српског владике јавио код етановништва скопаљске епархије Само, у том случају, може се Симићев кабинет кривити што није захтевао самосталну цркву за еве наше сународнике. већ само владику за оне у Скопљу. На жалост, цела је истина што Орловић тврди, да је, 1897, српска. народна. свест била довољно ојачала само у косовском вилајету, докле у другим вилајетима, где се до тада ниједна српска школа. није могла отворити, није имало ни услова за њено јачање.