Srpski književni glasnik

МО) СРПСКИ Књижевни ГлАСНИК.

вериша“, пазара п ћара, — а то је душа Абеншаламова; и најлепше одело није у стању да га учини серетним кад му је дућан затворен, и он ван њега беспослен. Зато би он празником — и његовим и нашим — најрадије се налазио пред дућаном, око дућана или бар у улици где му је дућан.

Недељом би, после подне, сео пред свој дућан на клупу, и преседео би ту еве док не падне мрак. Седео би ту са својом Ребеком п елушао музику која би свирала пред „Касином“, и гледао би онај силни беспослени п расипљиви. свет, п чудио би се да пма и така света, што једе кад није гладан, и што пије и кад није жедан, и што је најгоре, пије више него што је жедан. Што: се њега тиче, он је могао без свега тога да буде. Чашу пива није никада свога века поручио, следећи савету свога покојног оца Хаџи-Шалома. „Спне Мошо, гласио је очев савет, ако ти иште душа пива. а ти најпре попи чашу воде, једну. па и две и три; па ако си после свега тога ипак још жедан — а ти онда можеш поручити једно пиво“. Млади Моша се држао тога савета п кал je натоварио шездесет и нет година на плећа. своја, и зато никад није имао жеђи за пиво. А и шта ће му, кад је и пначе већ пмао две страсти — које су га доста коштале, п за које се кајао“ што их има — а те су страсти: страст пушења п етраст тмркања. бурмута. За то недељом п није ништа поручивао. нити се бацао у трошак, него бил лепо седео са својом баком п од времена на време понудио би п себе п своју баку бурмуTOM. јаким неким бурмутом, који је ћир-Моша сам еправљао и туцао од печена леандрова ammiha: ma кад шмрксне по кине, а он одекочи са седала и заљуља се силно као онај „чупавац“ кал пробије заклопац од кутије. Селео би, пушпо и шмркао, и слушао свирку и песму коју такође није плаћао. Јер, кад год би му пришао Цига с тањирићем за бакшиш, одбио би га ћир-Моша увек с једним пстим речима: да би му он дао бакишиш, али да не свира! П приметио би увек још и то: да онп (т. ј. Цигани) нису