Srpski književni glasnik

ЋиРо-МошА АБЕНШАХАМ. МО

анегдота, — ипак. је врло радо, врло одушевљено и врло често причао једну такву анегдоту, (једну једину ваљда коју је знао), а то је она о славном и чувеном Ротшилду. Како се једном чувени Ротшилд шетао једно пред вече с неким француским царем. (Ћир-Моша није знао цару име. и додавао би увек, да то п није ни чудно а HU нужно, јер царева је много, а Ротшилд је један у свету!) У шетњи их срео неки просјак који их замоли да му што уделе. Цар извали један франак да му удели. Баци му франак, али не погоди у просјачки шешир, него франак падне на земљу и откотрља се негде у мраку. Дуго су га тражили п цар п просјак, п не би га још нашли, да им није Ротшилд присветлио запаљеном хиљалдарком (бан-

ком од хиљаду франака)!!!..

— Сад. види чудо !

Цар куји нари, ама нема; Ротшилд не кујп пари, ама пма!.. Можи да извади, два, четири, десет франка да jaja! Ама нећи. Он пали банку; оћи да покажи: Ти си цар, ама ја сам — Готшнад!...

То би врло често причао, п додавао би увек, уздахнувиш, да му је тих хиљаду франака, како би их он одмах уложио у радњу! Па би опет дубоко уздахнуо и рекао: како од тога нема ништа. И како су сад настала времена, де човек Фалп Бога кад само може крај с крајем ла састави. Па и он, ћЋир-Моша, ради без икаква ћара: живи само и ради колико да се исхрани лачугом,“ и на њему се најбоље обистињава она реч: „сто година, деведесет гроша...“

Тога ради је и био штедљив у свему и трезвено и економно проводио дане своје. Па зато није ни чудо, што је мало задовољства допуштао себи, и није ипо ни вина. ни пива. нити каквих ликера. Једино пиће које је радо пио, то је била кафа. А то је било са свим природно и разумљиво, јер је у турско време кафа јефтина била; тада се могло попити по две па и трп за марјаш. Душевни Турци гледали су да и сиротпња може имати

г Салата коју Јевреји радо и много једу из здраветвених обзира.