Srpski književni glasnik

ни СРПСКИ Књижевни ГЛАСНИК. римеким стубовима, на којима су се још налазили гвоздени претенови за које су некад окивани државни сужњи. Слаба светлост продирала је унутра се треперењем. с блистањем језера кроз уске мазгале кроз које се видело нешто мало неба.

„Ту смо, рече тамничар... Само, немојте шетати далеко, има бунара!“

Тартарен се трже уплашен:

„Бунара, благи Боже!..

— Шта ћете, драги мој!.. Наређено ми је да вас водим у ћелију Бониварову... П ја сам вас довео у ћелију Бониварову... Сад, ако пмате новаца, моћи ћемо вам прибавити неке удобности, на пример покривач и душек, да пмате на чему лећи.

— Пре свега хоћу да једем!“ рече. Тартарен коме, на велику срећу, не беху одузели кесу.

Кључар се убрзо врати, носећи јелан мек хлеб. боцу пива и једну кобасицу, што је нови шпљонеки сужањ лакомо прожлро, јер не беше од јуче ништа окуспо, а беше изгладнео од великог умора п јаких узбуђења. Док је јео, седећи на каменој клупи при светлости која је улазила кроз решетку, тамничар га је добродушним погледом пепитивао.

„Ја, истина, не знам, рече он, шта сте учинили и зашто. поступају с вама тако етрого...

— Та не знам ни ја, до сто ђавола! прекиде га Тартарен се пуним устима.

— Али видим да не пзгледате рђав човек, и ви зацело нећете сметати. једном спромаху опу породице да заради коју пару, је-л-тег... Е, видите!... Горе чека читаво једно друштво koje Je дотло да разгледа Бониварову ћелију... Кад бисте ми хтели обећати да ћете бити мирни. да нећете покушати да бежите...“

Добри Тартарен обвеза се на то заклетвом, и после пет мплнута навалише у његову ћелију његови етари познаници се Риги-Кулма пи Телеплате, звекан Шванталеј, Vir Ine}fissimus Аетије Рени, члан Џокејског Клуба са