Srpski književni glasnik

ТГАРГАРЕН НА АЛПИМА. 334

врло необично било за његово дежмекасто тело: Није

овде!

није дошао... Међутим морао је овде одееести. Прелухитрио сам те Коетекалла.. јагафеабеопнш!.. а сад за сто, децо!“ ИП добри Тартарен, поздравивши женскиње, упути се у трпезарију, а за њим и изгладнедо п заграјало изасланетво. |

Јест, јест, изасланство, сви, па и сам Бравида.. А зар би п могло бити друкчије!.. Шта би рекли они тамо, да су се вратили без Тартарена“ Сваки је од њих то добро осећао. И у тренутку кад су се хтели растати на женевеској станици, гостпоница. је била сведок једног врло дирљивог призора: плакали су, љубили се, са сузама у очима праштали се са заставом, и после свега тога сви су се попели у кола која П. А. К. беше најмио за Шамони. И овај диван пут прешли су жмурећи, увијени у своје покриваче, рчући тако да су се прозорп тресли, не осврђући се на величанствени предео којп се, од Саланша, указивао под кипом: провалије, шуме, водопаде који су се пенушали, и, према правцу долине, час видљив час заклоњен, врх Мон-Блана иза облака. ФЗаморени овом вретом природних лепота, нап 'Тарасконци мислили су само о томе како ће накнадити рђаву ноћ проведену под. Шиљонским катанцима. Па и сад још, седећи у дну дугачке и празне трпезарије у Балтеовој гостпоници, док су их служили подгрејаном чорбом п остатнима јела, са заједничкога. стола, јели су они прождрљиво, не говорећи ништа, мислећи о томе како ће се што пре стрпати у постељу. Наједанпут, Спиридион. Екекујрбанијес, који је гутао као какав месечар, диже главу са тањира H мпришући око себе рече: „Врага! осећа се бели лук!..

(Наставиће ce.)

? АлФоОНе Доле.

CC француског ијревео JI. JI: Ђокић. )