Srpski književni glasnik

bb JT 13.571

У дну успаване п неме алеје Стоји у ноћи, под јесењим мразом, Мраморна вила. Ветар тихо веје Самотним вртом и замрзлом стазом. Свуда је мирно. Камене балконе Кентаврп држе; п ноћ дуга ова Безгласно, немо, пеосетно, тоне Алејом црних, голих кеетенова.

Само у тмини, полумраку ледном Видп се негде слаби зрачак плама

У тихој вили. У прозору једном

Кроз вреже ружа, п за завесама

То тори светлост. Сред тишине неме У топлој соби, кревету од кедри

И под јорганима, куд су кризантеме Расцвале бујно, -— млада, голих недра,

Ту лежи жена. Прел њом у ормару

Од ебаноса, укожени красно,

Тасо пи Платон... У камину стару

Још жива ватра п првени јасно... Будна је. У руци, бледој као Хлални Пароски мрамор. у то позно доба

Држи п чита моје Песме... Јадни

Песник, већ сто лета лежи на дну гроба.

Ноћ не иде, стоји. П само безгласно По зидовима, у горењу своме Весела свећа што треперп јасно

ПЛ ниже сенке, крупне, к'о фантоме.