Srpski književni glasnik
bb JT 13.571
У дну успаване п неме алеје Стоји у ноћи, под јесењим мразом, Мраморна вила. Ветар тихо веје Самотним вртом и замрзлом стазом. Свуда је мирно. Камене балконе Кентаврп држе; п ноћ дуга ова Безгласно, немо, пеосетно, тоне Алејом црних, голих кеетенова.
Само у тмини, полумраку ледном Видп се негде слаби зрачак плама
У тихој вили. У прозору једном
Кроз вреже ружа, п за завесама
То тори светлост. Сред тишине неме У топлој соби, кревету од кедри
И под јорганима, куд су кризантеме Расцвале бујно, -— млада, голих недра,
Ту лежи жена. Прел њом у ормару
Од ебаноса, укожени красно,
Тасо пи Платон... У камину стару
Још жива ватра п првени јасно... Будна је. У руци, бледој као Хлални Пароски мрамор. у то позно доба
Држи п чита моје Песме... Јадни
Песник, већ сто лета лежи на дну гроба.
Ноћ не иде, стоји. П само безгласно По зидовима, у горењу своме Весела свећа што треперп јасно
ПЛ ниже сенке, крупне, к'о фантоме.