Srpski književni glasnik

~

У Возничкоме ТАЂОРУ.

к

ред мене, а продавачице евакојакога воћа чеврљају, нуде, и бране се од гладних муха.

Силно је лосадно; да ми је поћи из ове тјескобе: али куда Са свих страна притискују ме брдине, нигдје изласка, а друго не осјећам но побјећи из овога скученога простора, ићи напријед, на више, слободно одахнути.

Сутрадан рано носи ме пароброд тијесним затоном, свјежи лахор срета ме и разгаљује ме; а око ми тражи висине. Остављајући за собом, уз море, засјените башће, са опустјелима дворовима у чијим заклоницама расте наранча и лимун, а у пукотинама етарих зидова сваке године избијају дуги цвјетови, ту цвате п вену, а оцвјетане им листиће вјетар у море носи...

Искрцавши се, гледам да се не сретнем са знанцима. Поред мога снатрења што ме води, и које ме евега заокупља, досадно ми је слушати старе ствари, одговарати на обичне упите, а још теже слушати причања. чији смисао из очију причаоцда већ унапред погађам. ..Пењем се узбрдицом. Сунце се родило, спушта се на ниже, у сусрет ми иде; знам да ће ми досадити, али све једно, од. навике поздрављам га.

И одмах осјећам омару; око мене го је камен; оно мало траве у пукотинама увехло је, и сагнуло се; а сунце све јаче осваја; још гледам хлад по гудурама и продолинама. У путу прати ме цврчање цврчака, и моја све краћа сјенка, а затон ми је увијек на догледу.

Пењем се, знојим се, и ожеднио сам, али ми није досадно, мисао ме к њима води, и то ми даје живота и снаге.

На првоме вису, спо сам у хлад, испод високих "стијена, уз распружено чобанче што свира у свиралу.

— Бруће!

— Вруће! — одговори и престаде да свира.

— Има ли гдје водег

—— Нема.