Srpski književni glasnik

“o. И И

У ВоЈничкоме ТАЂОРУ. У

Уставих се у просушеној шумекој проголини окруженој вијенцем поноситих стабала. У њихову хладу једно момче цијена дрва, до њега дјевојка слаже цјепанице; слегнути полако говоре; наједном исправе се, и гледају се. Тако часом стоје, док ме он не угледа; у пети час и дјевојка севрне погледом на ме. Ја се ближе примакох:

— Радиш — јавим се, да нешто рекнем.

— Радим.

Он настави да цијепа, а ја сједох на земљу, мало даље од њега. Хтједох читати, но не да ми се; а ни снатрити не могу. Слушам јаке ударце сјекире, и гледам у снажне момачке замахаје; MH гледајућ' у њих двоје, у небо и у сјенке, вријеме ми лијепо пролази и у свјежини осјећам да са себе стресам градску спарину и тјескобу. Лакши сам, а очи ми продиру до у најтамнији крај шуме, и опет се драговољно свраћају на њих двоје — запослених.

На догледу њихових младићских живота, оснажен њиховим радом, представих себи сретну чељад; у овим

горским селима, гдје се високо у евјежини вршке стабала весело лелујају...

Из даљега до мене допиру повици и дозивање, и звукови свирале, и разни гласови што одају домаћи живот у шуми и пољу, па тугом у души промишљам, да ћу се морати повратити из овога горекога краја у тјескобу затворенога града.

— Лијепо је вама — јавих се, жељан разговора. Момче се псправи, погледа ме, и придржећ се дршка од сјекире одговори:

— К'о' велиш мени и сестри; а мени се бога ми чини да је вама љепше.. Мени је за муку тукућ у ово

тврдо — и потуцка по дрвету — а ви опочивате.. Ма нека, кад нисам најамник, па да се нада мном господар окаша... А да је мени к'о вама тако лежати, био бих

двојетрук бјеснији од вас... Труд умете.. — А мене лијенчарење.. — Не срдите бога, лијепо вам је — јави се и дје-