Srpski književni glasnik

Јаков ИгњАТовиЋ ПРЕ 1848. 51 Симп на главу, пушка опали, не знам од куда се ова створила, а ја почнем: „као што оно сјајно лице сунца сада свијету просијава, тако се сија сјајно твоје име народу српскому итд. Знам да сам овако почео, како

; сам свршио, не знам... Сад опет пешице натраг уз брдо

Да и низ брдо, те једва после 9 сати приспемо у Будим, а

Сима. ће после тога пред олтар ода небеенога, да му

благослови свезу са сапутницом живота.“

Те mere године упозна се Јаков п са Милованом Вилаковићем. Староме романописцу је око шездесет година, проводи бедан. живот, · гладује у једној тесној и незаложеној собици, п у сред зиме, огрнут јапунџетом, HM замрзлих претију, пише СОелчма и Мериму. У соби није сам, он још држи ђаке на стану: у тој бедној соби са

x: две постеље, једним столом и трима столицама. Неко o време и Јаша Игњатовић је био под надзором беднога _ „дјетоваспитатеља“, како је често морао остати у Пешти, А јер је у Будиму становао, п због великих хладноћа није iz се могао свакад кући враћати. Милован Видаковић је у ::

: то време био нека врста умнога средишта, п у малој о пештанској гостионици „код Јозефа“, где се он ранио, o a крај јевтинога вина, скупљали су се српски ђаци и воВис дили дуге и страсне полемике о дебелом јеру и јоти, | које су свршаване дубоко у ноћ,

| Српско осећање почело се будити, и Пешта је тада била главно интелектуално средиште српског народа, АДустро-угареки Словени долазе до свести о својим наци"оналним интересима, п панславизам, неодређен, поетски, = романтичан, почиње се лагано ширити. Херкел у својој – словачкој граматици, изданој у Будиму 1826, говори о unio in litteratura inter omnes бБјауоз. Јан Колар, парох _ јеванђелистичке oimrrHHe y Ilemrm, y Wlavi Deera, пева ___OHHCKy H HyHy победу велике нације словенске. „Шта ће "бити од Словена, узвикује он, за сто година; шта ће бити од целе Европег7 Словенство се шири без престанка a као поплава прелива се изнад хемисфере. Језик koju Немци у своме презирању називају ропским, хориће се

2 зе