Srpski književni glasnik

404. СРпски Књижевни ГлАСНИХ.

— Ја, брате то не могу, осијече. Криетијанска је дужнос' да се сирочету помогне, ама га у своју кућу не могу примит'.. Стар сам ја, стара ми жена, па ко ће ђетету хизмет' чинит 7

| — ila лијепо је то, дочека Ристо брзо. И ја сам мислио, да га ти нет примит'... Ама смислио сам ја и друго... Велим: да ја пођем по браћи, па нек ми неко ладе грош, неко десет, неко двадесет, па да ја дијете намјестим у какве сјеромашке жене, па нека га она храни и огријева, а ја да јој од тије“ пара плаћам...

Рипсти задрхта брада, па поче плакати.

— Жао ми, брате, ђетета, рече. Митра нееретника кунем и проклињем, ама ми њега жао. Ја немам ни куће ни кућишта, ни кучета ни мачета, а да имам ишта евоје, уз'о би га ја себи. А 'вако шта би ја са једнијем ђететом Куку. би било и мени са мном и њему ш њиме. Вего гледај, брате, па дај који грош, да га намјестимо у какве жене, к'о што рекох прије. Куртарисаћемо једну ришћансеку душу...

— Ја не жалим и ја ћу дат, упаде газда Дћим, увијајући ћурак око себе. Кристијанска је то дужнос'. Него отиђи најприје попу Глигору. Он је једно свјештено лишце пи треба најприје почет с њега. Нек' он даде, нека даде још који газда, па дођи мени да ти и ја дадем...

Ристо скиде широки фес са главе и погледа у таваницу. ј |

— Е, Бог ти платио, газда Аћиме, викну. Ти си и поштени и дупли газда!.. Иђем ја одма попузглигору, па ћу ш њиме промухабетит' и заискат' што, а онда ћу доћ' теби, да приложиш колико можеш...

— Дођи, мирно одговори Аћим.

Па опет припари табане уз ватру и поче дријемати и не погледавши за Ристом, који изађе из магазе и крену право кући попа Глигора.

Ристо је ишао опет брзо, не имајући када поздравити ни познатије мимопролазнике, нити опеовати оне