Srpski književni glasnik

ЧУ 0, 405

који га гласно чашћаху надимком кијамет-сахибија. Само је смишљао како ће ословити попа, те је још. јаче махао и главом и рукама.

: Опазивши пона како улази у кућу, он полети трком и из све снаге потегну та острага за мантију, да се човјек једва одржа на ногама.

— Помагај, попе брате, ако Бога знаш! викну.

Поп, ситан човјечуљак, мршав, болешљив, са ријетком брадом и искривљеним носом, окрену се и љутито га премјери погледом.

— Шта је2 оштро запита.

— Ама мука је, отхукну Ристо, ловећи му руку, да је пољуби. Јутрос сахранисмо оног несретника, оног, убио га Бог и ко га је родио, Митра касапина, земља му...

— Знам, знам... У тебе је вазда дуга прича, упаде поп још оштрије. Главно ми кажи. Шта је главног

— Главно је Митар, а дијете је к'о интерсз..

— Чије дијете г

— Па онога несретника, земља му...

Поп одмахну рукама и лупи ногом о тле.

— Паг Шта је с тим ђететом... То збори!

— Шта је Зло је! осијече Митар. Ето, казаћемо срце пуца у чојеку, студен, мраз, а оно само и голо II гладно... Никад се у вијеку преп'о нијесам к'о јутрос од њега... Мишљах приказаније, кад... ]

— Пресијеци, убио те Бог, дрекну поп бијесно и отури му руку, којом му је испод носа махао. Шта ћете ђетету 7

Ристо се накашља.

— Има ту два начина, поче. Један је, бива, начин, да му се помогне...

Поп се намргоди и окрену се.

— Нису то моји послови, рече. Ето ти газде Васе Мргудића, па њему причај.. Он је зенђил, а има своје ђеце, па нека се и за то побрине..

И, гурнувши Ристу пред врата, под носом му их затвори,