Srpski književni glasnik

406 Српски Књижевни ГлАСНИК.

— Ето што је бијесан чојек! уздахну Ристо, гледајући у врата. Најео се нашег љеба, па побјеснио, поразио та свети Аранђел својом атеш-сабљом... Једно свјештено лишце, па се чојеку не да ни исповиђет'...

Ако ме и газда Васо 'вако дочека, онда нек' носи ђаво и дијете и све! Тражићу ја паметнијег посла.

Како се бијаше захукао, изгледало је да ће још.

барем по сата проклињати и псеовати, док изненада не застаде и као сјети се нечега. Стиснутом шаком запријети према поповој кући, шкргутну мало зубима, па се окрену и брзо пође уз чаршију.

— Ex, мој брате Васо, уздахну, кад ступи у магазу газда Васину, не знаш ти, каквије' сам ти јада допануо... Прокл'о сам и час, у који сам се родио и кума, који ме крстио и све живе и мртве, што су ми били при рођењу, па ме нијесу удавили.

— А каква је то мука преголемаг7 дочека газда Васо, смјешкајући се (а он је увијек изгледао као да се смјешка; чак и кад би кога грдио смјешкао се и с тога нико није озбиљно ни узимао његову грдњу). Шта је то теби данаске 2

— Мука, брате, одговори Ристо сједајући. Сахранисмо ти јутрос онога несретника, онога, убио га Бог и ко га је родио, да Бог да му земља кости измећала...

— Ама кога, болан 7

— Митра касапина.

Васо извади духанкутију и понуди га њоме.

— Па што кунеш мртва чојека7 запита. То је грехота.

— А каква ми је грехота, дочека Ристо осорно, одбијајући понуђену кутију, кад је умро, а оставио иза себе јадно и гладно дијете... Кад сам га углед'о, посјекоше ми се ноге и умало не умријех ол страха. Хиљаду се мртваца наочитијих од њега закопају.

— Од тога ђететаг

Ристо мрко погледа газда Васу, љутит што My упада у ријеч, и ако је знао да газда Васо не може никога слушати а да не уплеће разна питања,

pr

4