Srpski književni glasnik

0 | | | |

ЧУ уд. 07 407

— Ја, осијече. Дијете је и гладно и рђаво ођенуто, па...

— Па шта ћете се њиме упита Васо опет.

— Шта ћемо, шта ћемо 7 зашишта Ристо. Ево послали ме људи да нађем какву кућу, па да га ко прими себи. А дош'0 сам теби, јер ти је дао Бог доста ђечице, па да га ти узмеш да га огријеш, наједеш и подигнеш на ноге. Ако узрасте, не треба ти боље момче од њега, да те слуша к'о роб...

Газда Васо нађе се у послу и као поче мијешати пиринач.

— Доста је мени и моје ђеце, одговори. Имам их ја читав табор, па је и њих тешко хранит'.. А грехота је тешка да дијете тако остане... Митар је био поштен Србин и треба његово дијете да прифатимо.. Ето, има газда које никако немају ђеце, па нека га оне узму.

Ристо скочи и поче ходати по магази.

— Има у мене још један начин, рече. Дај, брате, да покупимо што пара, па да га данас намјестимо у какве жене, да га огријева и храни, а да јој зато плаћамо...

— Коме да плаћамо 2

— Па жени.., окоси се Ристо. Приложи и ти колико можеш, а приложиће пи други, па да сачувамо дијете...

Газда Васо се замисли.

— То је паметно и поштено, рече отежући. ПЏлеменито је то... Даћемо, брате, сви, па да се сачува један живот. Него хајде најприје газди Алекси, он је црквени тутор, па нек' он приложи најпрви, а ми ћемо сви за њим. Он ће се љутит' ако не буде и ту најпрви, а ја нећу да га љутим... Хајде њему...

Ристо уздахну, тужно заврти главом и опет поче проклињати. | |

— Е. гром га спржио и ко га први на ме намјери, рече полазећи. Кад гођ наљегне каква несрећа, барем ће се очешати о ме к'о крмак о џамију. Баксуз чојек, што