Srpski književni glasnik

408 Српски Књижевни Гласник.

се рекне! Други свак шједи с миром, а ја трчим по овој студени и по овоме вјетру к'о муха без главе. Читаво ми се тијело смрзло, прети се обледенили, а ја, мјесто да се гријем, узбијам туђе послове, не смирио се ни у гребу да Бог да...

Закорачивши на праг газда Алексине магазе, уморан п назебао, Ристо не хтједе дуљити. Не хтједе ни износити онога првога начина, јер је видио да га ни један газда прихватити не може, него одмах загалами · с другим:

— Дај, газда Алекса, какав прилог, да помогнемо једноме несретноме ђетету, спржио га свети Илија својом стријелом, које је и гладно п озебло. Дош'о сам теби првоме, јер си ти наш виђени и кршни чојек, па да први удијелиш.

— А чије је дијете7 запита газда Алекса надуто, помичући наочаре са пљоснатога носа на испупчено чело, јер је баш читао некакву стару, црквенску књигу.

— Покојнога Митра касапина, онога несретника, земља му кости измећала да Бог да!

— А велиш: гладно је и озеблог

— Једва још живи u

Газда Алекса остави књигу поред себе и поче трљати руке.

— Е, пријатељу, треба помагати сирочету, рече. Исус је наредио да гладног нахранимо а жедног напојимо... Ама то не може бити тако одма... Ето, данас је субота, а сјутра је неђеља, па ћу ја наредити да му се у цркви понесе тће, да му се тако скупи пара... А скупиће се доста, јер у цркви дају и људи и жене. Нека

дијете причека само до ујутру, — јер кад је чекало досле, може још један дан, — па ћемо уредити.

Ристи одлехну на срцу.

— Бива не треба мени више трчати ни искати ни у когаг

— Не треба.

— Е, Бог те благословио! викну. Да си ме и TH